ероцке дисчарџабилне вантазије

Длакави дијалози

Incoming call...

- "Ало... кажи срце, да у превозу сам... Ам?... Какве длаке?... Коса?... Откуд знам чија је, каква су ти бре то питања... Црна? Па откуд знам, Милошева... да... да... Знам какву косу има Милош, да... Добро онда није његова... да... е слушај ја сам сад у превозу, бићу кући кроз пола сата... да... Где ћеш бре додеш? ... Дај немој да се глупираш, какве длаке какви бакрачи, седи ту и сачекај ме... Откуд знам чија је, не параноиши... не... добро... Соњина је онда, јеботе ал си напорна, знаш прошли викенд кад смо сви ту скупа седели... да... да, сећам се где је Соња седела, да... само по кревету су? Јебига не знам... да... да... добро... види немој да пиздиш него ме сачекај... добро... нећу... аха... да... нисам бре јеботе, и не знам чије су, ако ме сач... Каква сад чарапа? ... Чарапе добро да... Не знам, моје су ваљда, ил твоје... Нису твоје? Онда су моје јебига... да... па моје, не видим чије би биле... да... па како изгледају? Е до курца... Мислим не знам, нису моје ал... е, добро бре добро, само ме сачек..."

Call ended.

До мојега...

Outgoing call...

- "Aло... добро бре идиоте јел сам ти сто пута реко да усисаш пре него што кренеш. Шта шта?! Па јеботе дал си нормална... лињаш се ко доберман... Шта? Знам како изгледа доберман, да... слушај јебе ми се што се добермани не лињају, ти се љињаш све у шеснес... Па размисли мало које ми је боје кревет а које ти је боје коса... да... да... Јок није видела, Саша Матић већ има хит о томе а она да не види, па јел има нешто што она не може да види?! Јеботе... добро да... не... не знам... откуд бре знам, она је сад кући ја сам у превозу. Добро. Не сери бре, никад не слушаш шта ти кажем, лепо сам ти реко дусисаш... Па нешто откудјазнам, да је од Милоша, Соње... да... па наравно да није поверовала, то што сам ја кретен не значи да се виђам са два кретена истовремено... да... добро нећу да вређам, јесте сомина сам... да... јесте... А где су ти чарапе?... Да... те које сад носиш пизда ти материна, како које... ау-ау па шта си мислила где су, ето сад више не мораш да бринеш... да... реко сам да су моје... наравно да није поверовала розе су и на штрафте јеботе... да... Па како ниси провалила да си боса, јебем му сокне и доколенице?! Да... па јес вала... и с вама женама кад носите по пет пари по торбама, да си имала само једне не би било проблема сада... да... не подсећај ме на косу... не... да... е слушај не могу више сад да причам с тобом... не знам... откуд знам, ајде чућемо се... ЋАО!"

Call ended.

Incoming call...

- "Ало... ћао мама... ево у превозу сам, да... Па шта знам, за једно пола сата... Тиквице? Откуд знам јебига... аха... ма не псујем... да... нисам нервозан... мхм... нисам бре нервозан... па да... Врућина па можда због тога... да... Па не знам за тиквице, то и није храна него чисто онако, откуд знам дал би хтео даи једем... да... Све је у реду стварно, нисам нервозан... да... Легла ми је плата, да... Није ме ујка опет звао за компјутер лепо ти кажем све је у реду... да... Добро јешћу их ако их спремиш или нећу ако не спремиш... да... нисам... не, стварно није... А?! Мусака?! Е па видиш може, боље мусака... па да... ајде узећу ја сад леба успут, и кисело млеко, да... Е па супер онда, видимо се... ај ћао мама, ајд..."

Call ended.
Select / phone switch off.

Ха, одо код маме на мусаку, јебите се сви...

Објавио dudarim u 22. jul 2009 12:34:47 | 31 коментара

Превер модерна II

Наранџа на столу
Твоја хаљина на поду
А мој инбокс на твом монитору
Благи поклон тренутка непажње
И чекирана сејв пасворд опција
Свежина ноћи
Топлота твоје шамарчине

Објавио dudarim u 9. jul 2009 11:44:22 | 18 коментара

Сеанса

   Топла летња ноћ, неки их користе за уживање а неки да сахране напоран дан. Никад нисам волео да будем први, па тако ми и овде западе друга опција. Неки се туширају ладном водом, ја волим врелом, да после трипујем како ми је у соби пријатно. Хтео сам да оправим климу, ал искрсла нека свадба, трошак. Нађем ледену лименку "холстена" у фрижидеру, преостало од прошлог викенда, одушевљење. Човек који заспи са 0.0 у крви мора да има ноћне море, једно пиво је таман.
   Изађем на терасу, го наравно, испрђавање док се не испразни health bar, отварање лименке, припал пљуге, отпиј првог гутљаја, слив низ грло, подриг против урока... Онда поглед у даљину, пљув с терасе на комшијину "лагуну", ко га јебе кад не затвара врата од лифта, чеш чеш по мјешини... поглед на лево... јебига.

- "Добро вече комшинице, ви сте се прошле недеље доселили?! Па, овај, свратите некад на кафу..."

Уђе унутра... без речи, без погледа, без уздаха.
Села ви.

####
Апдејт:
Мисти Да Соулчајд, својој вамилији познатији као Стефан Тодоровић, адаптирао је овај пост у радио драму. Пуно среће са уписом на ФДУ, тужићу те кад постанеш богат и славан. Ко оће да чује како то звучи може да скине МП3 фајл:

Сеанса - кликни вамо!

Објавио dudarim u 10. jun 2009 0:25:49 | 13 коментара

Mилионер из торента

"Добро вече и добро нам дошли у још једну емисију "Милионера"!" - рече задригли Зека, а онда заглади косу и подбрадак те се искези у камеру #1, објектив је још увек у гаранцији па му се може.

"Вечерашње питање које ће једног од потенцијалних такмичара довести у врућу столицу гласи: "Који од торент клијената заузима најмање системских ресурса? Поређајте одговоре тако да први буде онај који одузима најмање."

а) Азареус
б) уТорент
ц) БитКомет
д) БитТорнадо

"Да видимо, време истиче... и да, имамо тачан одговор! Једини који је тачно одговорио је Дударим! Молим за један аплауз, изволите у врућу столицу!"

- "Дакле, Дудариме, пар речи да разбијемо трему..."
- "Немам трему."
- "СЕЦИ! ... Чуј, немој да контрираш, пусти ме да водим реч и причај кад ти је проследим."
- "Није било питања."
- "Ништа ти не брини, сад ћемо опет, концентриши се... ИДЕМО! ... Дакле, Дудариме, пар речи да разбијемо трему. Ви сте из Београда?"
- "Да. ... ...... .......... ............."
- "СЕЦИ! Шта сад не ваља?"
- "Све океј."
- "Па што онда не причаш?"
- "Па шта да причам, ти си реко да сам из Београда, то је изјавна реченица."
- "Треба да причаш о томе да си из Београда. Кажеш општину где живиш, или школу у коју си ишао, неки детаљ, капираш?"
- "Ок."
- "Ајде онда... ИДЕМО! ... Ви сте из Београда?"
- "Да... Aј питај ме нешто друго среће ти."
- "СЕЦИ! ... Добро, пробаћемо другачије. ИДЕМО! ... Како сте дошли на идеју да се пријавите за овај квиз?"
- "Па, углавном се све неки идиоти пријав..."
- "СЕЦИ! ... Види, не можеш да кажеш "идиот", то не може у програм, молим те да обратиш пажњу."
- "А ако буде питања везаних за дела Достојевског?"
- "Шта?!"
- "Ма ништа, ај даље."
- "Добро, онда смо се договорили. ИДЕМО! ... Како сте дошли на идеју да се пријавите за овај квиз?"
- "Па... овај, гледао сам телевизију и видео овај квиз и свидео ми се и решио сам да се пријавим."
- "Фантастично! И сада сте овде! У врућој столици! Мора да вас пуно пријатеља вечерас бодри крај малих екрана."
- "Јесте."
- "Хоћете да поздравите неког од њих?"
- "Не."
- "Баш никога?"
- "Баш."
- "А има ли тако мрзовољан човек лепшу и ведрију половину? Младу даму? Сродну душу? Одабраницу срца? Љубав живота? Верног пратиоца?"
- "Не знам на шта циљате."
- "На девојку."
- "Имам. Јел можемо да кренемо са квиз питањима?"
- "СЕЦИ! ... Види, ја овим подпитањима правим штимунг емисије, капираш? Не можеш тако да ме сечеш, питања иду касније, кад се постигне та нека кућна и пријатна атмосфера без треме и тензија, схваташ?"
- "Рецимо."
- "Добро онда, кажи ми пар речи о девојци и како сте се упознали и то је довољно, онда прелазимо на питања, може?"
- "Јел баш мора? Мислим, ако оћете да попуните време убаците рекламе уместо мене, нећу да се буним, не морам ја ништа да причам, стварно."
- "Ама не иде то тако, штимунг, сећаш се? Ајде, сад те ја опет питам то исто, кажеш пар речи и пређемо на квиз питања, договорено?"
- "Ајде."
- "ИДЕМО! ... Мислим на девојку."
- "Имам."
- "Мора да је јако поносна на вас што сте вечерас овде. Кад су млади људи у питању то мора да је феноменална романса! Како сте упознали једно друго?"
- "Па... Пре једно седам-осам година заглавим ја сам на свирци "Гоблина" на "Демији", олешим се ко мајка, и док сам шорао неко је пробао да баци пеглу преко затворе..."
- "СЕЦИ! ... Па шта причаш то побогу човече?!"
- "Како смо се упознали."
- "Прелазимо на питања. Молим те заобилази глупости, остаћемо овде до ујутру. Знаш како иде то са питањима, не морам опет да ти објасним?"
- "Знао сам и пре тога."
- "Добро онда, онда неће бити неспоразума."

Дакле, идемо на прво питање које ће нашем такмичару донети 500 динара ако тачно одговори на њега. А питање гласи:
- "Чувена брзалица гласи: риба риби гризе... шта? А понуђени одговори су..."
- "Е, Зеко..."
- "СЕЦИ! Шта је сад опет?!"
- "Е, ајд... скини бубицу..."
- "Ок... шта је?"
- "Е... онако међу нама... мени ово смор... мислим... ови рефлектори греју ко ненормални, знојим се ко свиња, има да ми изађу чибуље по леђима и гузици... а и ти ми ужасно идеш на курац... и тако... нервозан сам баш до јаја... него, дај као, узео сам триста сома... талимо се и ја палим гајби, мени доста, а? Нико ништа не мора да зна..."
- "Аха, па, овај... а шта с публиком?"
- "Ма ко их јебе, реци неки технички проблеми, цркла фугна за конвертер у подстаници, јебем ли га, смисли нешто, ионако кењаш ко фока..."
- "Па добро, ајде... по пола а?"
- "Па да."
- "Океј ајде, ал немој да се шалиш да шириш даље, хоћеш у кафану после?"
- "Шта, с тобом?!"
- "Добро... онда ме сачекај на паркингу да ти кажем где да отвориш рачун, сматрај да од понедељка имаш кинту, може тако?"
- "Може... могу сад да идем?"
- "Чекај да направимо одјаву..."
- "Ај..."
- "ИДЕМО!... Ииииии драги гледаоци, јављају ми из режије да је дошло до техничке грешке, наш тренутни такмичар ипак није дао тачан одговор на питање за врућу столицу тако да ћемо имати новог кандидата!"

// АПЛАУЗ //

Објавио dudarim u 1. jun 2009 11:35:42 | 5 коментара

Ју, наопако!

   Киша, киша, киша, хладно... какво ужасно време. Где год да седнем ладно ми, навуко сам неки стари плетени пуловер ал не помаже. На једном месту у кухињи је прозор разбијен, пробао сам рупу да запушим парчетом неког ћебета ал није баш да ми је успело. Јебем ти викендицу. Кад је Џони причао како има викендицу, нисам је вако замишљао, већ три дана сам овде а уопште се не осећам боље. Ујутру се загрејем тако што урадим двајес склекова, а увече тако што га избацам под јорганом. Свеукупно, четврти дан како се не туширам, нема шансе у оном фрижидеру од купатила. Ваљда због тога, у комбинацији са не мењањем гаћа, изашле ми неке црвене пеге по главоњи. Нисам имао никакву крему па сам намазо лабело. Одма сам сватио какво срање сам направио па сам ножем скинуо врх лабела, све друго би водило ка бизарности. Оперем нож, смрзну ми се руке. Замислио сам рекламу за лабело, како тип једри на таласима а онда извуче лабело и премаже киту. То би било интересантно.

   Хтео сам мало да побегнем из града, да пробам да је заборавим. Замишљао сам како се ујутру будим рано, умијем се бистром водом, прошетам шумом међ боровима, поједем јак и здрав доручак, онда мало цепам дрва, заложим камин, онда опет шетња, ваздух... све то води раном легању и здравом сну. А онда ће и глава да ми се разбистри, и мисли, и нећу више размишљати о њој. Наравно, каква сам сомина нисам се до сад будио пре једанест, што је и логично јер је у соби толко ладно да ми се не устаје. То је зато што камин не постоји, има нека кварцна грејалица којој раде два ребра, уз монофазну струју то греје таман колико и неонка. Умивао сам се из неке кофе, под условом да током ноћи нису упале бубе унутра. Решо не ради па нисам одмако даље од паштете и месног нарезка, то је условило и да не могу да кењам. Да се шетам исто не могу, блато је преко колена, да могу да се кешам по лијанама па још и некако. Самим тим, дрва нисам цепао, а и да сам хтео немам секиру. Тражио сам је у остави, ал све што сам нашо је тегла некакве туршије, или пекмеза, по изгледу се не да закључити, да миришем нисам хтео a ни да отварам, само још духови фале.

Све је кренуло наопако!

   Решио сам да се ипак вратим кући и захвалим Џонију на кључевима од викендице. Лакше ћу је преболети тако, уз нормалну климу, пиво и Интернет... Сад ће две недеље како ме је напустила Мирсада, мој екстерни хард диск са свим филмовима, играма и музиком. Тако ми и треба кад чупам из струје на живо, јебо ме прст којим ме мрзело да кликћем, лепо не знам шта би са собом сада...

Објавио dudarim u 18. maj 2009 8:15:05 | 5 коментара

Мањи проблеми

   Овде до мене живе неки шљакери. Доста касно дођу увече кући, ретко пре поноћи, и онда крену да спремају неку клопу. Ја се таман спремим да легнем када ме са терасе и од испод врата заплахне талас свежине типа лук/паприка/јаја, или неке прженице, а некад омиришем и крметину у то зло доба. И ето, уместо да спавам ја се разбудим, огладним, унервозим се без потребе. Ал то је мањи проблем...

   Неко је на ону вертикалу што повезује купатила и што одводи базд од њања напоље, везао кухињски аспиратор. Е тај неко отприлике шест пута дневно спрема рибу, не знам у чему је фора али могу да се закунем да ништа сем рибе не спрема. Обзиром да станује негде испод мене, моје купатило аванзује добар део тог рибљег испуха. И шта се дешава, сви пешкири и веш у купатилу, тоалет папир, завесе од каде... ма све бре здиба на рибу. Истуширам се, обришем се пешкиром, изађем на улицу и док стигнем до ћошка за мном иде колонија мачака, не јебу два посто ни псе што лају ни ништа, за мном ко да имам чаробну фрулу. То за фрулу је додуше једном неко иначе реко, ал то сад није тема. Углавном, пола пријатеља мисли да их лажем и да радим у рибарници, а случајни гости који намере у мој тоалет убеђени су да кењам сарделе. Јуче ме једна комшиница на ходнику стартује и као, де си ослић, јел трзаш и даље... Мислим се, идеш ти у пичку материну мало знаш... и тако. Пре неки дан исто, у теретани, згодна једна цура приђе ми и пита јесам ли ја Дударим, јесам реко, како си ме препознала? Јел по плочицама? Квадрицепсу? Каже, не ложи се соме, пешкир ти дисмр на шарана, и увуци мало ту стомачину. Ал то је мањи проблем...

   Данас клопа може да се наручи путем Интернета, каква утопија. Раније, мене покојна баба лепо пита шта ми се једе сутра, па се ми ту сити испричамо, па договоримо време за кад да буде готово, па цео дан мислим како ћу то да једем... Сад не мораш никоме ни да кажеш шта ти се једе, само кликнеш и на врата стигне крканлук таман док стигнеш допереш руке и насечеш их за салату. И ко није имао бабу која кува и то, тај је ишо у продавницу, ко ја кад сам остао без бабе. И онда се тешиш, као, ево прошетао сам сто метара до продавнице и назад, то је строшило неке калорије, сад без фрке могу да савалим ову кутију сладоледа и три пива. Сад нема ни те утехе, три ујутру, једе ми се ово, ево га на вратима. Чим нешто замислиш у следећем тренутку је спремно да га искењаш. Ал то је мањи проблем...

   Данас су јако популарне продавнице здраве хране које продају робу на ринфузу али приде често продају и остале ствари. Тако сам ја јуче отишао до продавнице здраве исхране "Здрав дућан" и купио новине, жваке, цигаре, милку с кексом и пелат у конзерви. Ајд то са милком још и некако, чоколада може бити здрава утолико што лечи депресију, ал ово остало је здраво колко и летовање у Сутомору. У кеси сам имао више канцерогених материја него што се комшија рибе најео, пресело му. Ако се храниш код локалног тровача то не ваља, ако идеш у "здраву храну" има да одапнеш пре тридесете, ако наручујеш клопу с Нета опет није добро, код Кинеза превише "вегете", и у киселу воду је стављају, обрни-окрени угасио си... Ал то је мањи проблем...

   За празник рада сви воле да кркају месо, да праве роштиљ негде у природи и све, волим и ја. Увек се тако скупимо, нас пар, купимо бар трипут више него што можемо да поједемо и једемо док не поједемо, сасвим јасно. И онда бираш где ћеш да распалиш ватру, да нађеш неко мирно место, где нема шабана и кеба а по могућству ни крпеља. И таман га нађеш, или бар мислиш да си га нашао, а поред тебе се насади нека породица у фазону тада медвед, мама медвед и деца као продужетак врсте, шира фамилија тек да вашар буде потпун. И онда тата медвед из опел каравана (дизел 1.9) извуче "гуеринку" и расплете неки бећарац, кунем се, ево шта су певали за прошли Први мај:

"Купили смо ми за роштиљ месо,
чачкалицу дељем, а тебе би кресо,
да не пукне брука, насеци и лука,
јер мој ти је ћевап, мила прави севап..."

   Па да му јебеш матер. Разумем ја и црвен бан и народне ероцке довитљивости, ал бар да је имао једну добру ћерку па да се и уживим у песму. Ал то је мањи проблем...

   Већи проблем је што откад су ове врућине ја скоро ништа не једем, блед сам и стално гризем нокте. Дајте ветра, барем пола метра, и кап кише, да желудац дише...

Објавио dudarim u 25. april 2009 13:09:26 | 14 коментара

Лепо, левље, банкина

- "Е, колко дуго ти већ имаш возачку?"
- "Па, шта знам, скоро десет година..."
- "Аха, и полагао си оно стандардно, тестови па вожња?"
- "Па него како другачије, што питаш?"
- "Дакле чуо си за оно, правило десне стране?"
- "Наравно, само то се зове правило леве стране, и значи да онај ко долази с леве стране има предност..."
- "Аха... Овај, а што мислиш да су нам малопре на оној раскрсници сви трубили и псовали нас?"
- "Ма та раскрсница је забагована, увек се нађе неки идиот да ти труби, скоро сваки дан ми се то деси..."
- "Да... види... то твоје правило леве стране је у животу правило десне стране, и да си покупио оног лика у "кецу" малопре - ти би био крив..."
- "Ма да, најјаче..."
- "Да... јел ти уопште разликујеш лево и десно?"
- "А јел ти уопште имаш мозак? Како ми постављаш таква питања..."
- "Добро, ајде онда сад на раскрсници код пекаре иди лево..."
- "Ок..."
- "Ево овде..."
- "Да, да... ево..."
- "Свестан си шта си управо урадио?"
- "Шта?! Ишо сам десно?!"
- "Да..."
- "Јебига... сад ћу лево па лево."
- "Ајде..."
- "Хехе, е, иначе... знаш оно као, тип заустави пешака и пита за правац, а овај му каже - идеш лево, лево па лево и дођеш до онога што те зајебо!"
- "Знам, само ти би се и у том вицу изгубио."
- "Ма не кењај... А и кад се некад збуним, час посла се орјентишем."
- "Како?"
- "Па фино, десном руком пишем, дакле..."
- "ДРЖИ ТАЈ ВОЛАН!"
- "Добро, шта одма вичеш..."
- "Стварно ћу двапут да размислим следећи пут пре него седнем у кола с тобом..."
- "Ма шта драмиш, ја у животу нисам ни огребао ауто, ни на паркингу чак."
- "А што си јесенас фарбао крило?"
- "Е то је буразер слупао..."
- "Аха..."
- "А и ти компликујеш... кад већ знаш да могу да се збуним, мого би лепо да ми кажеш, на пример, скрени тамо за оним зеленим фијатом..."
- "За чиме?!"
- "За оним зеленим фијатом..."
- "Ајд што није фијат него пежо, него је зелен ко сунце што је зелено..."
- "Како то мислиш?"
- "Тако лепо, жут ко дукат! Које боје је она тенда тамо?"
- "Плаве..."
- "Добро, а онај комби што је паркиран?"
- "Па..."
- "Па?"
- "Онај што је паркиран испод билборда?"
- "Баш тај."
- "Па онај до њега је црвен..."
- "А тај испод билборда?"
- "Па онако... шта ја знам..."
- "Које је боје?"
- "Онако... шућмурасте..."
- "Шућмурасте?!"
- "Па да."
- "Које је боје моја јакна?"
- "Шта си бре наврзо које је боје шта, ко да ја радим у фарбари!"
- "Које ми је боје јакна?"
- "Светла је..."
- "Јеботе, јел си ишо некад код очног да видиш које боје не разликујеш?"
- "Ма ајде бре, каквог очног, да се возимо још петнест минута направићеш од мене болесника и дебила..."
- "Бар је јасно зашто си на матурском изгледао како си изгледао..."
- "Па био сам неиспаван, доста више с тим..."
- "Мислио сам на контраст кошуље и сакоа..."
- "Е сад већ сереш... Где сад да идем?"
- "Не знам, паркирај овде, ја ћу даље тролом а ти пали овде узбрдо и тачно излазиш на ауто-пут..."
- "Ма дај који ти је, шта се глупираш..."
- "Не стварно, морам и до банке, не мораш да ме возиш, стварно... пали кући слободно."
- "Види га сад... па не могу да верујем... а нисам ја бре увек тако мало дезорјентисан..."
- "Ма немој?"
- "Аха, само кад цирнем..."

Објавио dudarim u 30. mart 2009 18:09:39 | 6 коментара

Гласније за ајвар, + којешта

   Волим кад ствари имају ред, ред је ових дана био нарушен. У уторак ми је у гостима била Марта, донела је кутију неког сока, не знам од чега, од неког воћа ваљда или од чега се већ сокови праве. Морао сам да премештам ајвар да би углавио сок у фрижидер пошто она није хтела да га пије. Не знам ни зашто га је доносила ако није хтела да га пије, пила је неки вермут који ми стоји на полици ко зна од кад. Све ме је то благо изнервирало, после морања да усисам собу и оперем чаше, морао сам и да премештам тегле по фрижидеру.

   Испоставило се да има добар цуг, не памтим је такву, сљуштила је вермут скоро до краја. Није додуше била пуна флаша и није била литарска, ал оно. Сећам се кад смо били на оном јако дугом распусту између средње и факса, и срели се у граду и причали лице у лице. Рекла ми тад да смрдим на алкохол, моја опаска је била да алкохол не смрди него да има угодан и резак мирис који те тера да га обнављаш, али жене воле кад терају инат па је инсистирала да смрдим на алкохол. Онда сам ја њој реко да смрди на јагоде, и стварно се осећала на јагоде. Приговорила је да су јагоде јако здраве и да лепо миришу, и да је то воће које највише воли, и да га је јела цело вече и да је срећна због тога што мирише на јагоде. Наравно, пробао сам да објасним како је алкохол јако здрав, да је то воће које највише волим и да сам га пио цело вече и да сам срећан због тога што се осећам на алкохол, те да ћу у врло скорој будућности бити још срећнији. Алас... ни да чује. А ево је сада овде, код мене гајби, љушти вермут... но добро.

Са њом се иначе доста дуго нисам видео, и много смо фино провели то вече. Причали смо баш којешта, и договорили се да се опет видимо у четвртак. У четрвртак ми се на вратима појавила са кесом мандарина, које није хтела да једе. Ја нисам гадљив на мандарине али их ретко једем, а ове су изгледале и мирисале као да имају коштице, а мрзим те мандарине с коштицама. Оне које имају коштице имају и тврду кору која се тешко љушти, миришу полу слатко полу кисело и фарбају руке баш доста, научио сам да их препознајем и избегавам. Нисам имао где с том кесом па сам је ставио на ципеларник. Ајвар и мандарине ван поретка, осетио сам се угрожено у рођеној кући. Ипак, и то вече је било добро, наставили смо где смо прошли пут стали, а завршили смо некако прерано јер је устајала ујутру због посла. Идеално за обоје, наставак дружења договорисмо за суботу.

   У суботу је дошла с две флаше вина, фала курцу. Још кад би појела мандарине и попила онај сок, да не сметају. Углавном смо причали о томе како смо се раније редовно дружили, како смо у међувремену постали другачији и о осталим непроменљивим стварима о којима људи воле да тупе док пију. Ја сам седео на столици а она наспрам мене у фотељи којој се обара наслон па је заузела прилично удобну позу, и за своја леђа и за мој поглед. Очи су јој се замаглиле а образи зацрвенели, али то је и даље била Марта. У једном тренутку је устала, и пришла да промени редослед песама у винампу. Нагла се поред мене и додирнула ме раменом и куком, следио сам се. Човек сам, изнад свега. Питала ме шта ми је. Стајала је испред мене, а ја како сам седео ухватио сам је око струка, привуко себи и пољубио у стомак. Отишла је, након петнест минута апријатног монолога. Звучала је као Баја Патак кад сере сестрићима јер не штеде него расипају паре на сладолед и којешта, паре су биле њено време, сладолед - ја идиот, а којешта је којешта...

   У недељу сам седео сам, пио сок и јео мандарине. Припало ми је мука па сам и повратио. Ипак, ајвар је био на свом месту и све је опет имало свој ред.

Објавио dudarim u 15. mart 2009 19:54:46 | 14 коментара

Процес, ака Астериксов тринести

Напомена: Текст је предугачак, напоран, недуховит и досадан, самим тим 100% истинит.

07:30 ч

Субота јутро, будим се по навици. Од свих лоших навика које имам, та је најгора, суботом се пробудим у време за посао. Решим да будем од користи и направим ручак, рецимо гулаш. Гулаш не би био то што јесте да се уместо леба не једу неки резанци, тако решим да одем до "Каленића" и купим ону домаћу тестенину са јајима, ону синусоидну. На Каленићу уобичајена гужва, лоцирам тезгу са тестенином...

09:00 ч

- "Добро јутро мајка, пошто су вам ови таласасти резанци?"
- "Који сине?"
- "Ево ови ту, баш ти... "
- "Еееее..."
- "Па колко су?"
- "Ееееееее..."
- "Шта?"
- "Јел видиш доле ону тезгу с орасима?"
- "Видим, што?"
- "Е, тамо да одеш, да пребројиш све ораје, па ћу да ти кажем колко су резанци."
- "Да бројим орахе?"
- "Јесте."

Видим, жена није начисто. Одем до тезге с орасима да се распитам за здравље госпође а и да питам где могу да купим резанце од нормалног провајдера.

- Добар дан... овај, јел ваша комшиница добро, мислим она горе тамо... послала ме овамо код вас, а само сам хтео да купим резанце.
- Са јајима а?
- Па да...
- Да сам на твом месту момак, ја бих почео да бројим, крени одавде с леве стране где су расути.
- Молим?
- Ако хоћеш резанце, мораш да пребројиш орахе, тако је одувек на овој пијаци.

То је то, у том тренутку сам постао сигуран да се ради о скривеној камери и да је ово мојих пет минута да испаднем будала те да би то ваљало искористити. Рецимо сутра се задесим случајно на неком 18ом рођендану а све припите клинке ме штипкају и вичу "Јао ево га онај ваљкасти са телевизије што је бројо орахе...", то се не сме испустити.

- "Добро онда, кад је тако, да бројим."
- "Not so fast kiddo!", рече продавац и шчепа ме за руку, - "Прво мораш да одговориш на питање: које чудовиште је у својој машти створила Meри Шели, лета давне 1816. док се одмарала у вили свог пријатеља и песника Лорда Бајрона у Швајцарској?"

Ово је најидиотскија скривена камера, мора да је смишљао ћелави Неша што води дечје емисије, али шта је ту је, загризо сам па идем до краја.

- "Јел може нека помоћ?"
- "Види оног доле што продаје печурке..."
- "Ам... Франкенштајн?"
- "Браво! Ето, сад можеш да бројиш."

Ако је неко мислио да је бројање ораха забавно - није. После десет минута сам се забринуо јер још нико није пришао и рекао да се насмешим, да је све зајебанција, да узмем своје резанце и одем кући да се посветим иштван-јанош кулинаријама. Ни после двадесет ништа, ни након пола сата... Пребројах све орахе са киселим осмехом и сатом живота мање, бар сам знао да их има тачно хиљадупетстотридесет! Захвалим орахџији и вратим се код бабе.

10:15 ч

- "Ево мене опет баба, пребројао сам орахе."
- "О сине мој, опет ти, па баш си ми вредан данас... и колко их има?"
- "Има их хиљадупетстотријес! Ајд сад, пошто су резанци."
- "Ехе, браво браво... е сад, кажи баби, јел то дељиво са девет?"
- "Баба..."
- "Јел дељиво са девет сине, а?"
- "Па ваљда јесте..."
- "Па срачунај јел јесте, љуби те баба..."
- "Ево, јесте, дигитрон каже да је то стоседамдесет."
- "Е па толко су резанци..."
- "Добро, дај две кесе, ево паре."
- "Ехе, пиле бабино, па не купују се резанци парама, љуби те баба у око..."
- "Него чиме?!"
- "Воли баба да једе коњско месо, да одеш до Ђерма да купиш баби коњске кобасице за 340 динара и добићеш две кесе резанаца."

Уштинем се, ништа, ту сам. Нисам јутрос наставио да спавам и сањам глупости. Аха! Ово је једна од оних емисија где те прате све време, музу те ко јарца, ал на крају испаднеш цар. Треба да одем до Ђерма, а тамо ми месар намигне и да сома евра или тако нешто, пут на Карибе рецимо. Решим да поједем говно до краја.

- "Добро онда, идем ја по кобасице."
- "Ајде ајде, и немој да журиш ногу да не поломиш, ту ће баба да буде!"

Ногу да не поломим... То је то, сломи ногу за срећу, нека премија ме чека. Ипак, пешачећи до Ђерма цела прича је од крајње морбидне постала тотално морбидна, шта ја то радим?! Шта би се десило да свратим у бакалницу, пазарим леба и поједем свој гулаш са лебом и кромпир пиреом? Али ајде, има времена за игру судбине...

11:00 ч

Месара на Ђерму.

- "Добар дан, дајте ми коњске кобасице за 340 динара."
- "Нема комшија, нестало још пре сат времена."
- "Како бре нестало?"
- "Брзо то оде... могу да ти оставим за сутра ако оћеш."
- "Ма нема сутра, где то могу сад да купим?"
- "Колко ја знам, нигде."
- "Ма дај, у целом Београду нигде?"
- "Нигде... додуше..."
- "Додуше шта?"
- "Имам ја кући неко коњско месо, ако одеш да ми донесеш мого би да ти оправим кобасице".
- "А где је то?"
- "На Цераку."

Престао сам да размишљам о свему, решио сам да данас све прихватим и видим докле ћу да стигнем. Или ћу доћи до својих резанаца, или загинути, или нешто треће... али мораће да буде ЗНАЧАЈНО!

- "Може, дај адресу."

12:00 ч

Сео сам у кола и запутио се ка Цераку. Пошто већ трећи дан возим на резерви, стао сам на Чукарици да доспем гориво. Кажем младом пумпаџији да наспе обичног дизела за сома динара и одем унутра да платим.

- "Ево изволите, пумпа број два."
- "Аха... то је хиљаду динара... али не, не примамо апоене од хиљаду, само од двеста."
- "Како сад то?!"
- "Тако фино, на овој пумпи се одувек плаћа само у апоенима од двеста динара, идите на трафику и уситните."

Спустим се три улице ниже до трафике, љубазно замолим цуру да ми раситни паре.

- "Да видим дал имам... ево је једна, две... изгледа да ћу имати. А шта ће вам пет по двеста?"
- "Па да платим гориво, цео дан сам у некој зони сумрака, кажу да не примају ништа сем двестотки..."
- "А, е па ако је за то онда прво морате да ми покажете саобраћајну."
- "Вама?!"
- "Да."
- "И ја свашта питам... наравно... изволите."
- "Аха, возачи немачких возила морају да купе и неке дневне новине."
- "Добро, ево, узећу и "Блиц", јел могу сад да добијем паре и саобраћајну?"
- "Наравно, изволите, нема разлога за нервозу..."

Узмем паре, назад на пумпу, платим гориво, наставим ка Цераку.

13:00 ч

Дошао пред зграду, вртео се у круг једно пола сата јер сам питао неке клинце за адресу, а они ме послали на супротну страну. После ми нека фина девојка фино објаснила куда да идем и тако сам изашо на прави пут. Тако то обично бива са девојкама, или те изведу на прави пут или останеш да возиш у круг. Месар је реко да му је жена код куће, и да само позвоним на интерфон "Ристић" што сам ја и починио.

- "Ко је?"
- "Овај... мене је ваш муж послао по месо."
- "Кажи лозинку."
- "Какву сад лозинку?"
- "Лозинку. Ниси ваљда мислио да ћеш да уђеш без лозинке."
- "Па није ми ваш муж ништа поменуо."
- "Е па онда види са њим."
- "Дајте ми његов телефон."
- "Прво лозинка, довиђења."

Шта ћу, назад на Ђерам.

14:00 ч

Опет у месари...

- "Па добро бре, што ми не рече да има лозинка?"
- "А да, има... пробај са 1234."

15:00 ч

Интерфон...

- "Ту сам опет, јел лозинка јен, два, три, четри?"
- "Јесте, улази, стан 14, пети спрат."

Позовем лифт, унутра обавештење да кад уђеш иде само на доле, попнем се пешке, позвоним, упознам се згоспођом и објасним ситуацију. Никакав проблем да узмем месо, али морам да сачекам да се одледи. Предложим да понесем залеђено, па нек се топи успут.

- "Мораш да седиш овде и гледаш у месо док се не отопи! Или тако, или бежи кући!"

16:00 ч

Седим и гледам у месо.

18:00 ч

Седим и гледам у месо.

20:00 ч

Седим и гледам у месо.

21:00 ч

Месо се одледило, љубазно захвалим. Сачекам лифт, унутра обавештење да једном кад уђеш иде само на горе. Сиђем, затекнем казну за паркинг на брисачу јер сам паркирао са зимским гумама. Вратим се у месару.

22:00 ч

- "Ево ме коначно..."
- "Па где си до сад?!"
- "Седео сам и гледао у месо док се није отопило..."
- "А то, да, заборавио сам да кажем жени да ти да већ одлеђено. Дај овамо... да видимо... колко си кобасица реко да ти напуним?"
- "За 340 динара."
- "Да да, сад ћу ја..."

00:00 ч

Са кобасицама у рукама, поново сам на Каленићу, чврсто решен да добијем своје резанце. Пијаца пуста, баба стоји за тезгом и даље, предосећам да је крај близу...

- "Ево ме баба, ево ме поново са твојим кобасицама..."
- "То си ти сине, очи бабине... донео баби кобасице..."
- "Јесте баба, дај сад две кесе резанаца."
- "Ехе, шалила се баба срећко мој, баба само излаже резанце, не продајеи..."
- "БАБА!"
- "Молим?"
- "Бројао сам орахе, играо се квизова са сељацима и месарима, обнављао таблицу множења, показивао саобраћајну на трафици, возио двеста километара, гледао пет сати у месо док се није отопило, мораћу и некакву казну да платим..."
- "Добро добро сине... УСПЕО СИ! Ево... освојио си нов биометријски пасош Републике Србије! Љуби те баба..."

Објавио dudarim u 20. februar 2009 11:46:59 | 40 коментара

Фејс оф

- Пази ово...
- Шта?
- Питање... Рецимо деси се да умреш, и шта се онда деси са твојим фејсбуком ако никоме ниси дао шифру?
- Како шта се деси?
- Па не знају сви људи да си умро, пошто тамо фала богу имаш пун курац будала којима се не би ни јавио на улици, и онда они наставе да ти шаљу разне риквесте а ни не знају да више ниси жив.
- Мислим да ће ми кад умрем фејсбук бити најмања брига, а још мања људи које сам тамо безвезе додао а не знају ни да сам умро. Дал ме разумеш.
- Па да али глупо је, онда пошто си умро, некако би било логично да ти угасе налог?
- Шта је поента? Ако си планирао да умреш, дај ми пасворд па ћу ти ја угасити фејс, најмањи проблем.
- Ма не бре...
- А могу и на сестру да ти пазим.
- Ма дувај га, слушај, сад озбиљно, ово може да буде добар бизнис. Само је питање времена када ће неко направити социјалну мрежу за виртуелно гробље! Зашто ми не будемо први?!
- Будемо први шта?
- Па направимо социјалну мрежу за људе који више нису живи!
- А како ће да ти се региструје неко ко није жив?
- Па неко његов ко је жив.
- Па ако је неко жив, зашто не би отишо на фејс или спејс?
- Знам да сам имао идеју, сад си ми је пореметио... да се вратимо на то да си умро, и имаш проблем са својим фејс налогом.
- Логично. Настави.
- И сад... то људи треба да знају. Мало је морбидно да рецимо твој неки ортак, рецимо ја, направи ивент за твоју сарану и шерује га.
- Тотално морбидно. Maда би било интересантно видети ко би постао фан моје сахране.
- А поврх свега, и такав ивент би био на српском, и онда газде фејсбука не би виделе да си умро, тј не би сконтали, и оставили би ти налог и даље!
- А јел могу да те питам нешто?
- Наравно!
- А ко су газде фејсбука?
- Ма јеби се, озбиљно причамо.
- Па озбиљно, откуд знаш да нису Срби, и откуд ти идеја да гледају све шта неко ради.
- Kao прво, вероватно су Јевреји, а као друго, уместо да ми помогнеш да разрадим идеју и направимо неки динар ти опструишеш.
- Добро, ајде лагано... Ја сам умро, јел тако?
- Дабоме.
- И... хоћу да се учланим у социјалну мрежу на Интернету?
- Не баш... поента је да ти се угасе налози, да људи знају да те више не спамују, да не гаје илузије да си жив и да ћеш кликтати на линкове које ти шаљу.
- Али ја иначе у животу не кликћем на та срања, како сада уопште знају да сам жив?
- Управо тако! Јел ти сад постаје јасније?
- Не. Ајде молим те да причамо о нечему другом.
- Не не, ево решења! Кад умреш, и чим неко однесе умрлицу да да у новине, то те аутоматски региструје на нашу мрежу?
- Како си јој смислио име? Рахметлија?
- Нисам још... не прекидај ме сад кад сам се залетео... значи, где сам стао?
- Питао си да ти пазим сестру кад ти глава експлодира од глупости.
- Добро... у реду... не мораш... сам ћу разрадити идеју, сигуран сам да се Интернет не користи толико код покојника.
- То је једина логична реченица коју си рекао, и уједно најглупља, ал нема везе.
- Не мораш... нема везе... није ни битно...
- Имаш још неку идеју?
- Имам али их чувам за себе.
- Шта још чуваш за себе?
- Небитно...
- Јели, кад смо се чули у уторак, кад си реко да мораш нешто озбиљно да попричаш са мном, јел си на ово мислио?
- Не.
- Него?
- Нема везе сад.
- Јел исто нека бизнис идеја?
- Ма, мислио сам да ме Даница вара, ал сад више нема везе, немам намеру да причам са тобом о било чему.
- Ма дааај! Зашто мислиш да те Дана вара?
- Па... уписала се на јогу.
- Па?
- Па... Ma са тобом се нема сврхе објашњавати... углавном, то више није тема...
- Добро, а што си ме питао и за суботу дал сам слободан?
- Мислио сам да идемо на "Хладно пиво", ал с педерима не идем нигде...
- С ким ћеш онда да идеш?
- Са нормалним људима...
- Кога ћеш да зовеш да идете?
- Некога ко није ти, и теби слични.
- Примера ради?
- Добро оћеш да идемо у суботу?
- Нећу.
- Ето видиш!
- А колко је карта?
- Јеца нам даје за Џ.
- Ај добро онда, јел иде још неко?
- Не, само две карте добијамо... Даница није хтела због те јоге.
- То би онда била трећа карта, ако би и њу звао, онда би она морала да плати.
- Не него онда ти не би био позван, и знам да ме сад зајебаваш, и морам да идем сад, чујемо се сутра да се договоримо за суботу?
- Важи лаве, и немој много се нервираш...
- А ти размисли још једном о свему што смо причали!
- Да заборавим не могу и да оћу.

Објавио dudarim u 3. februar 2009 9:54:08 | 17 коментара